Blog članak koji je napisao Vladimir Stanković

Slika Vladimir Stanković
napisao/la Vladimir Stanković - ponedeljak, 28. avgust 2017., 18:00
Bilo kom na svetu

Ja u školu idem i dobar sam đak!

Onomad kad sam ja krenuo u školu, ista je bila bastion znanja, veština, kulture, vaspitanja i svega nečeg lepog. Tako su mi bar govorili odrasli i, istini za volju, par dana sam i imao takav utisak.

Onda sam se malo uplašio dežurnog učitelja koji je, iz njemu znanih razloga, bio ljut i preglasan, pa sam se uplašio jer ne povlačim baš vešto olovku i te kose crte ne liče na one učiteljičine, a posle sam prestao da se plašim, počeo sam da vežbam, redovno pišem domaće zadatke i, s nestrpljenjem čekam nove.

Kad sam završio fakultet, iznova sam čitao stručnu literaturu i pronalazio novu, jer sam shvatio da moram dalje da učim zbog sebe. Internet kao nepresušni izvor podataka, dodatno mi je olakšao usavršavanje, jer sam bibliotečki fond oblasti koje su me zanimale već odavno iscrpeo.

 

Kroz formalno obrazovanje, osim diplome, stekao sam i određene veštine, radne navike i primarno znanje kojim se nisam zadovoljio. Kroz dotadašnje iskustvo i praksu stekao sam i informalno obrazovanje, ili po narodski rečeno – životnu školu, koja je neophodna, ali sa njom mora pažljivo, jer ume da odvuče u sasvim suprotnom pravcu od željenog. To je škola koja se najskuplje plaća, ali ne treba je se odricati, naprotiv, ona vas nauči kroz lične greške, kroz uspone i padove, kroz pobede i poraze da postanete čovek. Istina, pametnije je učiti na tuđim greškama, ko može i ume.

Da se vratim na temu - sistem formalnog obrazovanja od onog mog vremena do danas, nije se mnogo promenio, a u međuvremenu, promenilo se bukvalno sve ostalo. Od potreba industrije, savremenih tehnologija i alata na dugme ili taster, do pojave potpuno novih zanimanja. Zbog toga su i potrebe pojedinca sasvim drugačije, a formalno obrazovanje je tromo, ne prati vreme i ne zadovoljava te potrebe.

Znanja i veštine prenose se prema unapred određenom planu i programu, koji se ne bavi mnogo individualnostima i zato je neophodno neformalno obrazovanje.

Najbolje je kombinovati oba, već u toku prvog početi sa drugim.

Evo jednostavnog primera: na tržištu rada najviše se traže programeri, dizajneri, ljudi koji kreiraju sadržaj, ljudi koji rukovode proizvodima – „Product owner-i“ i slični profili. Iako brojne obrazovne ustanove marketiraju ove profile i nude formalno obrazovanje za iste, ne postoji škola čiji je program bar približno usaglašen sa potrebama tržišta. Čak i da hoće, samo u jednoj školskoj godini izmene se programski jezici, zastari tek napisani udžbenik, pojavi se još nekoliko novih zanimanja i opet korak nazad.

Upravo zato diploma i formalno obrazovanje nisu dovoljni.

"Formalno i neformalno obrazovanje su komplementarni. Oni koegzistiraju. Elementi jednog se mogu naći u onom drugom".

Šta ovo konkretno znači?

Formalno obrazovanje je veoma značajno, neosporno i bez dileme. Svaka država posebno ističe svoje najbolje obrazovne institucije. Najbolji kadrovi upravljaju najjačim svetskim kompanijama i ekonomijom koja nosi državu.

A opet, nove tehnologije i savremene potrebe iziskuju neprekidno učenje, usavršavanje, sticanje novih znanja i veština, kako bi se zadovoljilo društvo i pojedinac. Pogledajmo, recimo, detalj iz biomedicine: veštačka ruka, šaka koja ima sve funkcije kao prava! Koliko multidisciplinarnih oblasti je utkano u samo jedan cilj i potrebe velikog broja ljudi na planeti, zar ne? 

Celoživotno učenje, kao neformalno obrazovanje, je neophodno. Ali, tu se javlja dilema oko koje se duže od decenije polemiše: ako neformalnom obrazovanju odredimo jasne, sveobuhvatne kriterijume kvaliteta i time ga akreditujemo, priznamo kao važan deo modernog obrazovanja, postoji opasnost da ono, na taj način, postane toliko slično formalnom, da bi time izgubilo svoje specifičnosti i paradoksalno - izgubilo svoju vrednost!

Zato je neformalno obrazovanje danas fleksibilno, pojednostavljeno i prilagođeno pojedincu ili ciljanoj grupi sa jasno definisanim ciljevima. Dobrovoljno je i ne zavisi od godina, iskustva i prethodnog obrazovanja.

Predavač treba da bude dobro obučena i kompletna osoba, jer njegova uloga nije samo da predaje, već i da sa polaznicima razmenjuje iskustva i veštine, da se uči kroz praktičan rad, tako da oni koji uče budu aktivni činioci procesa učenja. Karakteristika neformalnog obrazovanja je i njegova usmerenost na proces, a ne samo na rezultat učenja. Pored toga, neformalno obrazovanje dostupno je uglavnom svima, učesnici su svesni da uče, a aktivnosti se planiraju prema potrebama učesnika.

Svi programi neformalnog obrazovanja mogu se svrstati u dve široke kategorije i namenjeni su najrazličitijim ciljnim grupama:

  • obrazovni programi kojima se stiču različita znanja i veštine;
  • programi koji se tiču vaspitanja u odnosu na životne stavove i vrednosti.

Baš zato, sa neformalnim obrazovanjem se može početi već u najranijem uzrastu. Ono uključuje četiri faze: iskustvo (metode učenja), refleksiju (emocije i doživljaj i razmišljanja), uopštavanje (identifikacija, zaključak) i primenu. Bitno je napomenuti razlike između formalnog i neformalnog obrazovanja. Ključna je ta što formalnim dobijate diplomu, a neformalnim praktično i upotrebljivo znanje i veštine, u mnogo većoj meri od stereotipnog i rigidnog obrazovnog sistema u formalnom obrazovanju. 

Neformalno obrazovanje ima fleksibilnost programa obuke i bolje prilagođavanje realnim potrebama pojedinaca i ciljnim grupama, ili potrebama kompanija.

 

I da ne dužim više, reći ću da je meni neformalno obrazovanje i stalna potreba za novim znanjima, omogućilo da savladam nekoliko potpuno drugačijih oblasti, sa kojima se nisam susreo tokom formalnog obrazovanja. Tu diplomu nemam, ali imam dovoljno znanja da radim zajedno i jednako dobro sa ljudima koji su stekli formalno obrazovanje iz tih oblasti.

Čovek se uči dok je živ, bilo i biće.

Mogu nam uzeti posao, imovinu, mnogo toga, ali nam nikada niko neće uzeti naše znanje. A znanje je velika moć.

 

[ Izmenjeno: ponedeljak, 27. novembar 2017., 19:18 ]

Komentari